Blagosloveni raznolikom klimom, geografije i flore, još su rani Rusi razvili bogatu narodnu tradiciju lečenja biljem. Ovaj način lečenja svrstava se među najstarije na svetu.

Skoro svaka ruska medicinska škola nudi kurseve o znanju i primeni biljaka, a mnogi poseduju poseban istraživački odsek koji istražuje svojstva i praktične moderne primene bilja u medicini.

Sušeno ili sveže bilje, u bašti ili u saksijama sastavni je deo gotovo svakog ruskog doma te se većina zdravstvenih problema leči biljem. I kod ozbiljnih oboljenja, biljni čajevi, melemi i tinkture čine dopunu lečenju.

Narodno bilje koje se može naći na teritoriji ove velike zemlje, odličan je izvor aktivnih fitohemiskih supstanci koje se u lekovima koriste za lečenje ili prevenciju različitih bolesti.

Ipak, još uvek su direktne nutritivne prednosti takvih biljaka su često poznate samo u ograničenoj meri.

U Rusiji lekovite biljke imaju široku primenu i kao Ruski dijetetski suplementi. Svakako, primena bilja podjednako je značajna u održavanju i unapređenju zdravlja i za prevenciju i lečenje bolesti, kao i za olakšavanje rehabilitacije.

Kako su narodno bilje i bobice postali prepoznatljiv brend ruskog zdravlja

Vekovima je stanovništvo Rusije koristilo biljke u svakodnevnoj ishrani i za samolečenje. Blagotvorno dejstvo biljaka pažljivo su sakupljali i primenjivali narodni lekari tzv. „iscelitelj“. Još 1778. godne Rusija je bila među prvim zemljama koje su formirala nacionalnu farmakopeju koja sadrži preko 700 monografija, od kojih oko 300 tekstova o biljnim melemima i napicima.

Poznato je da je većinu vrsta uključenih u ovu farmakopeju koristilo lokalno stanovništvo u Rusiji kao hranu.

Bilje je sastavni deo ruske svakodnevice. Rusija se može se smatrati „herbofilskim“ društvom i danas a i u davnoj prošlosti. Približno 58% ruske populacije je zvanično  koristi fitofarmakotike kao oblik lečenja, uključujući samoniklo bilje.

Najčešće se lečenje i ishrana bazirana na bilju mogu naći u predelima u kojima vlada oštra klima i gde su meštani naučeni da žive i prežive na takvoj ishrani. Ipak, lečenje biljem nije vezano samo za ruralne predele već i za urbane. Brojni stanovnici gradskih sredina vezani su za poljoprivredne zajednice, i tako još uvek imaju direktni pristup bilju.

Bilje je u oštrim klimatskim uslovima često bilo jedini izvor energije u SSSR-u tokom Drugog svetskog rata, posebno tokom opsade Lenjingrada.

Čak je objavljen poseban priručnik o najvažnijim samoniklim prehrambenim biljkama Lenjingradske oblasti koji je podeljen vojsci i civilima. U njemu su naučnici iz botaničkog instituta opisali trideset sedam svakodnevno pristupačnih  biljaka i dva jestiva lišaja, kao njihova hranljiva i funkcionalna svojstva.

Ipak, posle Drugog svetskog rata, aktivna uloga bilja postepeno se smanjuje u redovnoj ishrani. Međutim, neke vrste i dalje sakupljaju i koriste u svakodnevnoj ishrani.

Da važnost bilja, posebno samoniklog nije zanemarljiva govori i to da je oko proizvodnje preparata, napitaka i nadeva na bazi ovog bilja formirana čitava kolonija malih proizvođača.

Berba šumskog voća je veoma popularna, posebno među ruralnim stanovništvom te se tamo najčešće mogu naći prirodni džemovi, sokovi, tinkture i čajevi.

Širok izbor bilja i/ili preparata na bazi bilja pružio je sve veće mogućnosti za razvoj prehrambenih proizvoda, dijetetskih suplemenata i funkcionalne hrane na bazi bilja. Proizvodi biljnog porekla postali su popularni tokom protekle decenije i naširoko se koriste za lečenje i prevenciju raznih bolesti.

Divlje i ukusne: bobice i voće

Šumsko voće i bobice su najomiljenija grupa jestivog lekovitog bilja. Divlji plodovi koji se najčešće sakupljaju u Rusiji su borovnica, glog i šipak. Sve se konzumira sveže, ali se neke čuvaju i za zimu pravljenjem sokova, džemova, marmelade ili pasterizovanih kompota.

Energetski napici od plodova i cvetova

Nadzemni delovi, listovi ili cvetovi se uglavnom koriste za pravljenje napitaka. Aromatične biljke koje pripadaju koriste se za zaslađivanje ili aromatizovanje alkoholnih i bezalkoholnih pića poput hajdučke trave ili divljeg origana.

Sočni plodovi rovena i ptičje trešnje se često koriste kako u domaćim alkoholnim pićima, tako i u vinarskoj i pivarskoj industriji za proizvodnju likera, vina i piva .

Sok od Breze je veoma popularan širom Rusije. Pije se svež, ali i fermentisan dodavanjem zaslađivača, voska, pasulja ili raženog hleba.

Čaj nije samo Engleski brend

Posle vode, čaj je drugo piće koje se najčešće konzumira u svetu. U Rusiji se od vajkada čajevi spremaju od bilja koje ješiroko rasprostranjeno. “Samovar” i ispijanje čaja su nezaobilazni element ruske kulture. Pošto luksuzni napici nisu bili dostupni velikoj većini stanovništva, lokalne zamene čaja se koriste vekovima. Najpoznatiji surogati čaja pripremali su se od tzv vatrene trave.

Pre uvođenja orijentalnog (crnog ili zelenog) čaja u Evropu, širom Rusije i šire koristio se „originalni ruski čaj”.

Upoznajte “Ruski čaj”

Ivan Chai, ruski čaj ili čaj od vrbe. Od davnina se smatralo da ovaj čaj  ima mnogo koristi, pa su ga ljudi pili kada su se razboleli, ali i iz zadovoljstva. Danas je naučno dokazano da ovaj čaj ima svojstva koja snižavaju temperaturu i povećavaju energiju, smanjuju rizik od razvoja raka.

Početkom 20. veka Rusija je izvozila ovaj čaj širom sveta. Krajem 19. veka jedan lekar je na svojoj klinici svoje pacijente je lečio samo lekovitim biljem i posebno ovim čajem. Na klinici se lečio i sam car Aleksandar III.

Dvadesetih godina prošlog veka otvoren je istraživački centar za proučavanje i proizvodnju čaja Ivan Chai za Crvenu armiju. Prema jednoj teoriji, Hitler je verovao da je biljka izvor snage Crvene armije.

Gospina trava

Još u davna vremena, biljka i njeno ulje su korišteni za lečenje. Gospina trava se prvi put pominje u 17. veku u ediktu cara Mihaila Fjodoroviča Romanova. U isto vreme, mnogi lekari su počeli da pominju Gospinu travu u svojim receptima. Ali u narodnoj tradiciji, zdrava svojstva gospine trave bila su poznata mnogo pre 17. veka.

Čaj se od Gospine trave ne pravi sam jer je veoma otrovan i može izazvati jaku alergijsku reakciju. Travari preporučuju kuhanje jedne kašičice sa medom, nanom, cvetovima limete i suvim bobicama šumske jagode.

Tavolga Ili Bela Glava

U početku je Tavolga bila poznata kao ritualna biljka Skita i Kelta. U skandinavskim zemljama u antičko doba, tavolga se koristila za aromatizaciju alkoholnih pića a u drevnoj Rusiji korišćen je kao lek protiv bolova.

Pored slatkog, gotovo sirupastog ukusa, Tavolga čaj može da ublaži jake bolove, leči čir na želucu i dijareju, kao i mučninu, reumu, giht i temperaturu. U savremenoj medicini, tavolga se koristi nakon moždanog udara za sprečavanje stvaranja krvnih ugrušaka.

U 19. veku nemački lekari su uspeli da sintetišu acetilsalicilnu kiselinu iz listova tavolge. To je ono što tavolgi daje analgetička svojstva. Upravo tako je izmišljen aspirin, nazvan po latinskom tavolginom imenu – Spiraea.

Tavolga se može uspešno kombinovati sa listovima nane, crne ribizle, crvene ribizle i maline.

Brusnica

Brusnica se s pravom smatra kraljicom ruskih šuma, a travari je nazivaju „bobicom zdravlja“. Sloveni su čak stvorili lepu legendu o brusnici i njenim lekovitim svojstvima.

Brusnica je zimzeleni žbun i njeno lišće je živo kao i bobice. List brusnice sadrži ogromnu količinu vitamina C i vitamina grupe B, kao i gvožđe, fosfor i kalcijum. Imaju antivirusni efekat i jačaju imuni sistem.

Sibirska aronija

U narodnoj medicini se koriste sok sveže aronije i čaj od sušenih bobica. Sastojci ploda aronije kao antioksidansi deluju osvešavajuće na čitav organizam, stimulišući odbrambene moći. Plod aronije sadrži šećere, proteine, organske kiseline, ksantone, antocijanine, beta-karoten.

Upotreba ploda aronije preporučuje se kao tonik, za jačanje organizma, za sniženje nivoa holesterola i masnoća u krvi, ali i kao preventiva malignim i infektivnim bolestima.